Neka bude svetlost

Teodora Tulović

Naziv: Nech je svetlo / Internacionalni naziv: Let there be light / Godina produkcije: 2019 / Trajanje: 93′ /Režija i scenario: Marko Škop / Zemlje produkcija: Slovačka, Češka / Fotografija: Ján Meliš / Zvuk: Jan Čeněk / Kostimografija: Erika Gadus, Katarína Hollá / Montaža: František Krähenbiel/ Glumci: Milan Ondrík, Daniel Fischer, Csongor Kassai, František Beleš, Zuzana Konečná

Film Neka bude svetlost, drugo delo slovačkog reditelja i scenariste Marka Škopa, obrađuje problem jačanja desničarskog ekstremizma u današnjem evropskom društvu. Slovačka, koja je mesto dešavanja, predstavljena je kao prostor u kom obitava nasleđeni sistem vrednosti, izgrađen na osnovu šovinističke, ksenofobične i rasističke ideologije. 

Milan Deniš (Milan Ondrík) je ekonomski migrant koji se posle dužeg vremena vraća kući iz Nemačke za božićne praznike. Naizgled mirno zavejano selo i skromno obeležavanje Božića porodice srednje klase uobičajena su slika mnogih Evropljana; dosta gledalaca bi se moglo poistovetiti sa ovom prazničnom idilom u prvim scenama filma. Kolorit enterijera je živopisan i veseo, ali čak i te trenutke prožima osećaj nelagodnosti i, paradoksalno, u njima oživljava ideja da je ovo okruženje Milanu strano. Postepeno, Milan dolazi do saznanja da je njegov najstariji sin Adam (František Beleš) postao član “Straže” – paravojne formacije koja sprovodi kvazi-protekciju svoje domovine.

“Straža” je grupa mladih ljudi koja se aktivno bavi “raščišćavanjem” onih individua čija pojava i razmišljanja navodno ugrožavaju svest konzervativne zajednice; njihova verovanja akcentovana su kroz govor starog oca sa kojim Milan nije u dobrim odnosima. Takozvani dobronamerni vođa, u ovoj zajednici – sveštenik, uvek je u pravu i teži da svima obezbedi miran i lep život, makar i kroz žrtvovanje pojedinaca – zato svaka ,,prljavština” biva otklonjena na najdrastičnije načine. Samoubistvo Petrovog vršnjaka posledica je ovakve torture, a Adam, kao učesnik pomenute čistke, postaje jedan od osumnjičenih i time božićno raspoloženje naglo biva prekinuto. 

Kadriranjem je postignut efekat koji postavlja samog gledaoca u inteziviran položaj prisustva u prostoriji. Tišina dominira, osim atmosferskih zvukova u pozadini: koraci prolaznika, vetar, škripa vrata, šuštanje. Reditelj je ovim želeo da spostigne identifikaciju sa akterima, u čemu pomažu scenografija i kostimi koji se čine bliskim, poznatim. Zajednički odlazak u crkvu, praznično veče u okviru porodice, kao i male sličnosti u izabranim događajima – sve to je odraz nečeg što može se desiti, i događa se, izvan filmskog platna. Marko Škop je režirao Neka bude svetlost sa idejom da dokumentuje stvarni život koji titra ispod dominantnih i politizovanih medijskih slika.

Iako je fokus od početka na porodici i vezama unutar nje, u širem kontekstu film akcentuje moguću korumpiranost jedne ustanove koja je u položaju manipulativnog propagatora – crkve. Kadrovi crkvenih misa su valerski i zvučno raskošni, dok sam sveštenik jezivog osmeha (Daniel Fischer) odudara od osnovnih pretpostavki duhovnosti. Sveštenik ima glavnu reč i fiktivno predstavlja viši stepen autoriteta nego policija u selu („Ne zovi policiju, zovi sveštenika!“ je replika najstarijeg sina kada Straža vandalizuje majčinu radnju). Sveštenikov portret ovde dobija mistifikovano naličje totalitarnog vođe, a ne predstavnika boga, ljubavi i dobrote. Rasna netrpeljivost prema drugim veroispovestima (Muslimanima), pitanje homofobije (razlog Petrovog samoubistva) i mržnja dovode do stravičnih posledica. Zajednica sela je zaslepljena i ćuti do kraja filma, jednostavno ignorišući ove događaje i njihove učesnike (nerukovanje sa Milanom i njegovom porodicom tokom mise je jedan upečatljiv primer). 

Marko Škop je kroz borbu Milanove porodice protiv utemeljenih normi sugestivno ukazao na vrednosti onih čiji su roditelji nasledili i preneli konzervativa shvatanja porodice, pod plaštom fašizma čiji trag osećaju decenijama na sopstvenoj koži. Iako kraj ostaje nedovršen na filmskom platnu, gledalac ga pretpostavlja intuitivno i prilikom ovog procesa spoznaje suštinu – počinje da postavlja pitanja.