Žao nam je što smo vas mimoišli

Katarina Blažić

Image result for sorry we missed you

Originalni naziv: Sorry we missed you / Zemlja proizvodnje: Francuska, Belgija, Velika Britanija / Godina: 2019 / Režija: Ken Loach / Scenario: Paul Laverty / Fotografija: Robbie Ryan / Montaža: Jonathan Morris / Uloge: Kris Hitchen, Debbie Honeywood, Rhys Stone, Katie Proctor

Žao nam je što smo vas mimoišli je još jedna u nizu socijalnih porodičnih drama Kena Louča koja krajnje realistično i kroz jednostavan stil prikazuje krizu jednog kolekitva u svetu prividne demokratije I očiglednog kaptalizma.

Priča prati Rikija (Kris Hitchen) I Ebi (Debbie Honeywood), bračni  par koji je, ne svojom – već krivicom sistema, zapao u dugove, te teži stabilnosti i sigurnijoj budućnosti svoje dece. Riki se iz tog razloga zapošljava kao poštarski kurir radeći pod rigoroznim pravilima, dok je Ebi kućna negovateljica – takodje u nepovoljnom položaju. Upravo zbog borbe za sopstvenu egzistenciju ova porodica dolazi do sukoba i granice razdora.

Bez upečatljive stilizacije, čije odsustvo ujedno doprinosi realističnosti, čitav film se oslanja na prirodu i ubedljivost  glumaca, kao i na kompleksnost situacije o kojoj pripoveda. Louč nam direktno, ali bez banalizacije, ukazuje na niz pardoksa u sistemu današnjeg društva. Prividna sloboda i kontrola nad svojim životom najbolje se ogleda u Rikijevom položaju samozaposlenog radnika u kom on preuzima svu odgovornost i rizik dok je istovremeno potpuno podređen poslodavcu. U takvom radnom odnosu ogleda se današnji  funkcionalizam koji odbacuje svakog ko ne doprinosi razvoju sistema i samim tim nema nikakvog razumevanja za lične probleme pojedinca. U ovoj situaciji neposredno ispaštaju međuljudski odnosi, pre svega porodica. Stalan osećaj okovansti glavnog lika pojačan je odlukom reditelja da većinu scena smesti u entrijer kombija, porodične kuće i poslovne zgrade koji i dalje doprinosi utisku da je to jedina i nepromenjiva relacija u njegovom životu. Tokom celog filma dominiraju krupni kadrovi koji nam šalju snažnu informaciju o emotivnom stanju likova, te je ovaj film zahtevao što ubedljiviju i diskretniju glumu, kojom zaista i može da se pohvali.

Težnja ka sve boljem rezultatu, bržem i većem prihodu uzrokovala je pojavu kontrole tehnologije nad čovekom. Samim tim upravo ta neprirodna potreba za tačnošću i nepogrešivosti prikzana je kroz kontrolu jedinog Rikijevog saradnika – aparata u kom se sadrži čitav njegov posao, a time i budućnost. Jedini vid empatije prema tudjim problemima ogleda se kroz portret majke Ebi i njen odnos sa klijentima. Naime, povučena je paralela koja se ogleda u nemoći I zavisnosti – kako kod pacijenata tako i kod nje. Umirujući glas i blago lice glumice Debbie Honeywood doprinosi utisku nežne žene i majke.

Kroz sinovljev odnos prema školstvu načet je jedan od bitnih problema o pitanju efikasnosti I validnosti obrazovanja koje je nekada garantovalo sigurnu budućnost. Takav stav najbolje je iskazan u sceni svadje oca I sina gde se uočava izgubljena svaka nada u vrednost svog truda I znanja.

Sam nam kraj filma ukazuje da zapravo kraja nema i da se preživljavanje nastavlja, ostavljajući nas u neprijatnom prihvatanju neizbežnosti i ne pružajući gledaocu osećaj olakšanja ni nakon napuštanja bioskopske sale. Time Žao nam je što smo vas mimoišli ostavlja trag na publici i primorava na konstantno preispitivanje i razmišljanje dugo nakon gledanja.

Skromnom estetikom i lako razumljivim pripovedanjem ispričana je priča o problemima jedne porodice sa kojom, na žalost, mogu da se poistovete i mnoge druge. Uznemirujuć, ovaj film se svakako ne preporučuje za opuštanje, leto i kokice, te zahteva pripremu I posebno raspoloženje.