Žao nam je što smo vas mimoišli

Iva Hadnađ

Režija: Ken Loach / Scenario: Paul Laverty / Producentkinja: Rebbeca O’Brien, / Direktor fotografije: Robbie Ryan / Montaža: Johnatan Morris / Muzika: George Fenton, Kevin Brazier  / Produkcija: Sixteen Films, BFI films, BBC films / Uloge: Kris Hitchen, Debbie Honeywood, Rhys Stone, Katie Proctor / Trajanje: 100 minuta / Zemlja proizvodnje: Velika Britanija / Godina: 2019.

Poznati britanski režiser Ken Loach vraća se još jednom u nizu socijalnih drama, nakon filma Ja, Danijel Blejk (2016) koji je dobio nagradu ‘Zlatna Palma’ na Kanskom festivalu. Budući da je otvoreni levičar, razumljivo je da je svaki od njegovih filmova prožet dozom aktivizma i kritike društva, pa se sasvim očekivano Žao nam je što smo vas propustili bavi problemima običnih, prostih ljudi iz radničke klase, postavljajući ih nasuprot represivne okoline. 

Film prati život porodice Tarner kroz nenametljive opservacije svakodnevice svakog lika pojedinačno, time nas upoznajući sa mučnim životom ove porodice u iznajmljenoj kući u Njukaslu. Otac Riki Tarner (Kris Hitchen) dobija priliku za novi, naizgled perspektivan posao vozača u lokalnoj kurirskoj sluzbi, nadajući se da će mu to omogućiti da otplati porodični dug. Prikazan kao izuzetno ponosan, vredan i istrajan, on uprkos zahtevnosti posla, prvobitno uspeva da ispuni očekivanja ekstremno rigoroznog poslodavca Malonija (Ross Brewster). Rikijeva zena, Ebi (Debbie Honeywood), radi kao negovateljica starih i nemoćnih ljudi, primorana da bude izuzetno smirena i tolerantna, kakva je takođe i u ulozi majke. Uprkos nehumanim radnim uslovima, ovaj bračni par ulaže veliki trud u izdvajanje vremena za decu, osetljivu devojčicu Lizu-Džejn i problematičnog tinejdzera Seba. 

Naturalizam, nepofesionalni glumci, autentične lokacije i dijalekti, kao i izražena kritika kapitalizma, neizostavni su elementi u Loach-ovim ostvarenjima. Tako se i kompletan narativ ovog filma fokusira na isticanje poteškoća u pronalaženju balansa izmedju posla i porodice, odnosno potrebe za finansijskom stabilnošću ali isto tako i potrebe da porodici pored novca obezbedimo i emotivnu podršku. Oštro se kritikuje ljudska samoživost kao i nepravičan društveni sistem. Ovo se posebno ogleda u Malonijevom odnosu prema radnicima, njegovoj agresivnosti i nedostatku empatije. Upravo Malojijev nemaran stav, moze se porediti sa odnosom celokupnog drustva prema pojedincu. 

Rediteljski stil sastoji se od prilično minimalnih intervencija, sa neupečatljivim, jednostavnim kadrovima, ali zato do izražaja dolazi prirodnost likova. Gluma je realistična upravo zbog odluke režisera da izabere naturščike – neprofesionalne glumce, dozvoljavajući im improvizaciju i spontanost. To posebno dolazi do izražaja prilikom scena koje prikazuju odnose između članova porodice, koji deluju dirljivo i realistično. Akcenat je na radnji filma i moćnim, emotivnim i razumljivim dijalozima.

Iako na vizuelnom planu film nije preterano originalan verujem da će se dopasti publici pre svega zbog likova sa kojima se može lako poistovetiti i ozbiljih društveno-političkih tema koje dotiče. Film je nakon Kana prikazan van konkurencije u okviru programa Evropskog filmskog festivala Palić i čini se da će se vise dopasti ozbiljnijim konzumentima filmske umetnosti, koji su spremni da dublje pomislile o njegovoj problematici. Iako je dobar, ovo svakako nije film za opušteno nedeljno popodne sa porodicom.