Zlogonje

Mihajlo Matković

Režija: Raško Miljković / Scenario: Miloš Kreckovic, Marko Manojlović / Zemlja produkcije: Srbija / Internacionalni naziv: The Witch Hunters Godina: 2018 / Trajanje: 90’ / Uloge: Mihajlo Milavić, Silma Mahmuti, Jelena Jovanova, Jelena Đokić, Dubravka Kovjanić, Slobodan Žirović, Olga Odanović

Debitantsko dugometražno filmsko ostvarenje Raška Miljkovića, inspirisano knjigom O dugmetu i sreći Jasminke Petrović, govori nam o prijateljstvu naizgled sasvim različitih desetogodišnjaka, Milice (Silma Mahmuti) i Jovana (Mihajlo Milavić), ali koje, kroz spoznaju zajedničkog straha od odbačenosti, iz minuta u minut postaje sve čvršće.

Odnos okruženja prema glavnom junaku Zlogonja, dečaku koji boluje od parcijalne cerebralne paralize, prikazan je uverljivo – ismevan zbog svojih različitosti i zbog manjka prijatelja, on beži od stvarnosti u svet mašte i snova, gde je superheroj po imenu Šejd. Milica, sa druge strane, beži u sopstveni svet mašte gde se bori protiv “veštice” (Jelena Jovanova) koja je navodno začarala njenog tatu (Milutin Milošević) iako je ona obična instruktorka joge u koju se Miličin otac zaljubljuje. Sličnosti između njihovih izmaštanih svetova su očigledne: ove mračne prostore prožima jeza i osećaj napuštenosti, dok im nedostaje heroj koji bi se borio protiv zla. Za razliku od Jovanovih i Miličinih maštarenja, njihovi stvarni životi se veoma razlikuju – Jovan dolazi iz dobrostojeće porodice i jasno je da mu roditelji (Bojan Žirović i Jelena Đokić) kroz odrastanje u idiličnom domu nadomešćuju ono što mu najviše fali – da bude zdrav poput druge dece. U kontrastu sa njegovom porodičnom situacijom, Milica živi sa mamom (Dubravka Kovjanić) i bakom (Olga Odanović) u trošnom stanu. 

Vizuelni efekti nisu na zavidnom nivou na tehničkom planu, ali funkcionišu na simboličkom: Šejdov let predstavlja Jovanovu želju za slobodom i samostalnošću, dok grane koje ga povlače na dole oslikavaju strahove protekle iz zdravstvene situacije u kojoj se dečak nalazi. Upečatljivo je i to što većina scena izgleda kao oživljena stranica iz stripa, što je i logično, imajući u vidu da Jovan priželjkuje da bude super heroj, a u slobodno vreme se posvećuje crtanju stripa koji je sam osmislio. Stepenice su još jedan bitan motiv unutar filma, jer simbolizuju prepreku koja Jovanu postaje opsesija ispraćena rečenicom “Mogu sam!” – kada zapravo ne može. Prevazilaženje ovog problema je i važan deo raspleta. 

Međutim, iako se radnja Zlogonja razvija postepeno i promišljeno, film se završava neočekivano i nespretno, a rasplet je zbijen u kratak vremenski period. Možda ovaj detalj neće biti od presudnog značaja deci, ali publiku izvesno čine i roditelji koji znaju da se porodični problemi uglavnom ne rešavaju u roku od dva minuta, jednim zagrljajem i uz nekoliko suza. Bez obzira na to, film Zlogonje je prevashodno namenjen mlađoj publici, i kao jedini takav na našem području u poslednjih nekoliko godina – pogotovo uzevši u obzir da se bavi čestim i važnim društvenim problemom – on je ostvarenje za svaku preporuku. Upravo zbog toga će se, nakon domaćih bioskopskih sala i nagrada širom sveta, opravdano naći i u programu nadolazećeg izdanja prestižnog Sundance filmskog festivala.