Nedovršena simfonija

Mihailo Savić

Režija: Olivera Miloš Todorović / Trajanje: 50 min / Produkcija: Srbija, 2018

Olivera Miloš Todorović, rediteljka sa više od dvadeset dokumentarnih filmova iza sebe, pojavljuje se sa još jednim dokumentarnim izdanjem o dečijoj filharmoniji koja okuplja članove iz cele bivše Jugoslavije i pokušava da ih poveže muzikom. Putujemo od Beograda i Zagreba do Skoplja, gde nas kroz priču vode deca, njihovi roditelji i profesori koji nam ponaosob govore o svojoj prošlosti i šta im ovaj projekat znači. Organizatori se nadaju da će putem univerzalnog jezika muzike ljudi iz drugih država moći da se razumeju i nauče nešto više o drugim narodima.

Priča koja može da se ispriča za 15 minuta je ovde produžena za još 35 bez pravog razloga. Trajanje je 50 minuta zbog broja osoba i njihovih misljenja, ali svako od njih ima identičnu perspektivu, sto čini gledanje zamarajućim. Svakom roditelju je drago što njihovo dete učestvuje, svakom profesoru je drago što mogu da proselđuju svoje znanje deci. Najveća propuštena prilika je što ima premalo intervjua upravo sa tom decom, i nedostaje njhova ideja o svemu ovome. Ono što jeste tu je potpuno idealistički pogled na decu koja su uvek srećna, uvek se fino druže, a ono što zapravo čujemo od njih zvuči kao da im je dat scenario i rečeno da se smeše dok ga izgovaraju. Sumnjivo je, ipak, da u skupu od osamdesetoro dece različitih godina i nacionalnosti nikada nije došlo do svađe ili bilo kakvog problema.

Između intervjua i isečaka svirki nalaze animacije koje pokazuju u koji deo sveta film ide, ali te animacije ne izgledaju naročito spektakularno (na animiranom autobusu se i ne okreću točkovi), to su instrumenti sa kosom, očima i ustima, koji postavljaju pitanja u vezi sa mestom u kom se trenutno nalazi filharmonija. Oni nisu samo očajno animirani, već izgledaju kao da su iz neke bizarne noćne more, od koje bi mala deca verovatno vrištala. Ovo deluje kao film koji je o deci, ali nije za decu, već za one bake koje dolaze na koncert svojih unuka da bi videle kako lepo svira, ali njima je uvek lepo samo da vide svoju unučad. Da nema užasavajućih antropomorfnih instrumenata, garantujem da bi deca lako zaspala uz ovaj “film”.

Jedina osoba koja izgleda da ju je bar malo briga za sve ovo je dirigent, koji na ekranu deluje harizmatično, i jos zanimljivije kada priča o razlozima zbog kojih radi sa tom decom; nažalost, on je u svega dva minuta filma, a od tih dva minuta ukupno priča 20 sekundi. Uživo je verovatno iskustvo čuti poznate melodije iz filma i opusa klasike odsvirane velikom veštinom mladih profesionalaca, ukoliko imate minimalno znanje klasične muzike i pozanajete filmske klasike prepoznaćete svaku puštenu melodiju.

Sama poenta filma je čisto informativna, a ako ste ikada gledali reportažu na televiziji znate šta vas čeka, osim što ova “reportaža” traje 50 minuta, a ne 10. Pravo mesto ovom filmu je u jutarnjem programu RTS-a, u deset puta kraćem izdanju. Preporučujem da vidite dečiju filharmoniju uživo, a ne na velikom ekranu.