Nikog nema

Rastko Torlaković

Naziv filma – “Nikog nema” / Godina produkcije: 2016 / Žanr – socijalna drama / Režiaj – Jelena Gavrilović / Scenario – Dimitrije Kokanov, Jelena Gavrilović / Direktor fotografije – Igor Đorđević/ Izvršni producent – Nada Savić / Scenografija – Livija Mikić / Uloge – Teodora Janković, Igor Benčina, Miodrag Dragičević

Kratka drama ,,Nikog nema” mlade rediteljke Jelene Gavrilović prikazana je ove godine na četvrtom po redu Bašta festu. Ovo ostvarenje pokušava da nam prikaže odrastanje mladih danas. Mlada devojka Sara (Teodora Janković), ćerka bogatog i imućnog mafijaša, vozi se u džipu, sa čovekom kojeg je njen otac unajmio da je čuva i prevozi od lokacije do lokacije. Sarin ,,bodigard” Dule (Igor Benčina) odvozi je do njenog bivšeg momka, Sergeja (Miodrag Dragičević) koji ju je, ispostaviće se kasnije, ostavio. U prvom susretu Sergeja i Sare ona govori da ide na Azurnu obalu, dok on pominje odlazak na more u Crnu Goru. Jasan povod za to što je on nju ostavio ne razaznaje se do kraja, a možemo samo da se naslutimo da je razlog njihovog rastanka vidljiva klasna nejednakost.

Kadrovi su veoma dugi i spori, što može kod gledaoca da izazove razičita osećanja. Scene vožnje mlade Sare sa Duletom ponavljaju se kroz film, gde vidimo da je ona strogo kontrolisana devojka koja ne može ni na tinejdžersku žurku otići bez nadzora pomenutog bodigarda. Njena zatvorenost i izolovanost od ostatka sveta prikazuje se konstantno.

Nažalost, u ovoj priči ne vidimo sasvim jasno izražene emocije kod likova, to jest – ne znamo da li su oni u dijalogu koji vode ravnodušni, besni, tužni ili nešto drugo; ovo možda može da bude rediteljski trik, ali je to u stvari dosta apsurdno jer bi cela priča trebalo da bude utemeljena na likovima i njihovoj psihologiji. U sceni gde mala Sara zakasni sa žurke i gde je Dule čeka kod džipa postoji mnogo razloga da on bude besan na nju, ili čak uplašen (ne samo zbog nje, nego i zbog sebe, jer bi ovakve prestupe verovatno skupo platio kod čoveka kod kojeg radi, tj. Sarinog oca), ali je njegova reakcija – ,”Nemoj da ti se ovo ponovi još jednom” – prikazana vrlo ravnodušnim tonom. Takođe, iz dijaloga Sare i Sergeja ne vidimo da li je Sergej ljut na Saru, besan ili jednostavno nezainteresovan. Priča se na kraju prebacuje na život Sarinog bodigarda i njegovu ćerku, a to je želja rediteljke da napravi paralelu sa glavnom junakinjom, Sarom. Film se završava takođe nedefinisano, odnosno, poslednji kadar je dug prizor te druge devojke, Duletove ćerke, na kojoj ne vidimo nikakvu emociju. U redu, vidimo da je otac ove devojke, a Sarin ,,bodigard”, nezainteresovan za svoju ćerku i da se više bavi devojkom koju čuva i za čiju brigu je plaćen, ali nije li to moglo biti prikazano na mnogo kreativniji i bolniji način, da gledaoca priča pogodi, a ne samo da razume šta se na ekranu događa?

Ovo ostvarenje predstavlja kako Jelena Gavrilović vidi mlade danas i njihovu otuđenost, ali da li film koji ima mnogo dugih kadrova, dijaloga bez nekog dubljeg značenja, nepokazanih emocija i, na kraju, bez ikakvog preokreta može kod gledaoca da probudi jaku emociju? Bez obzira na sve, ekipa ove drame pozdravljena je lepim aplauzom na ovogodišnjem Bašta festu.