Limbo

Mina Milošević

“Limbo” (2016) / Zemlja porekla: Grčka/Francuska / Trajanje: 29’ 49’’ / Režija i scenario: Konstantina Kotzamani / Produkcija: Maria Drandaki, Ron Dyens (Sacrebleu Productions, Homemade Films, Greek Film Centre, Ert S. A., OTE TV) / Montaža: Yannis Chalkidakis / Direktor fotografije: Giorgos Karvelos / Muzika: Lawrence English / Dizajn zvuka: Alexandros Sidiropoulos / Mizanscen: Dafni Kalogianni / Kostimografija: Vasileia Rozana / Direktor kastinga: Artemis Pattakou

Kratke forme poznate su po snažnom značenju koje često nose, zbog svoje koherentnosti, precizne teme u jasnom fokusu, sa svim stilsko-izražajnim sredstvima u funkciji približavanja i rasvetljenja jedne teme. Svim ovim prednostima služi se kratkometražna nadrealistička parabola Konstantine Kocamani „Limbo“, koja počinje dvema definicijama naslova i koja, zatim, linearno prati u neodređenom prostor-vremenu priču o iskušenjima dvanaestorice dečaka koji rešavaju misteriju smrti i vaskrsenja albino-dečaka (Feliks Margenfeld). Bavljenje dvanaestoricom jeste bavljenje drugom definicijom limba – „mesto za duše nekrštene dece“, dok lik albino-dečaka približava značenje „mesta između života i smrti“.

Obiljem simbola, poput dvanaest apostola (koji su u filmu svi prikazani kao Juda), Device, vode kao motiva krštenja, raspetog strašila, položaja tela albino-dečaka koji u potpunosti odgovara položaju raspetog Isusa na krstu, postaje jasno da je ovaj film autorkina varijanta biblijskog mita, sa decom kao akterima, čija nevinost i ozbiljnost stvaraju jezivu atmosferu filma. Zbog pomenute jeze i klimaksnog građenja straha, ovaj film se može okarakterisati i kao vrsta horora, dok njime ipak dominiraju elementi parabole.

Estetika „Limba“ na izuzetnom je nivou i sva je u službi sporog građenja osećanja straha od smrti. Vizuelna rešenja, za koja su, pored rediteljke, zaduženi i direktor fotografije Giorgos Karavelos i umetnička direktorka Dafni Kalogiani, koriste se plavo-sivom, maglovitom atmosferom da dočaraju snolikost i univerzalnost mitoloških prikaza, čime se gradi veo mistike oko teme koja se bavi mističnim. Sukob Isusa – protagoniste i dečaka – antagonista dostiže nivo sukoba između apsolutnog dobra i apsolutnog zla zahvaljujući kontrastu koji je u montaži (Janis Halkidakis) postignut sukcesivnim izlaganjem scene mračnog okruženja dvanaest dečaka zlih namera na drvetu i scene u kojoj je prikazana žrtva ovih namera – albino-dečak u potpuno belom i svetlom orkuženju, na ledu. Biblijski simboli su prikazani originalnim rešenjima, poput raspetog strašila i nasilnih, zaigranih dečaka i kita kao simbola smrti. Zvučni plan doprinosi tišinom i kompozicijom zvuka močvare, insekata, zloslutnog gavrana i zujanja muva koje objavljuju prisustvo smrti (Lawrence English, Alexandros Sidiropoulos).

Veliku vrednost ovom filmu, pre svega, daje izuzetna gluma dečaka, koji svojim facijalnim ekspresijama i gestikulacijom dočaravaju smirenost, ozbiljnost, strah, smrt, plemenitost i zle namere, razigranost, agresiju i misteriju – u savršenom skladu sa tempom filma. Velike zasluge za ovakvu glumu pripadaju i direktoru kastinga Artemisu Patakou i rediteljki, koja je predano i dugo radila sa njima na postizanju takvog efekta.

Međutim, ostaje nedefinisano je li ovaj film alegorija ili aluzija. Svojom bezvremenošću, besprostornošću i bezimenošću dece-aktera on teži ka univerzalnosti; ipak, pošto se umnogome oslanja na biblijske motive, njegovu težnju ka originalnom izrazu arhetipa narušavaju već poznata tumačenja, konotacije i osećanja vezana za ove jako dobro poznate simbole, a takođe ga ostavljaju i pomalo hendikepiranim za komunikaciju sa nehrišćanskim kulturama. Sloj aspekata ograničen je na samo jedno tumačenje, budući da je ono tako izuzetno frekventno, te se kod velikog broja gledalaca impresija svodi na aha-efekat: „Vau, albino-Isus!“, čime zagonetka postaje rešena najfrekventijim rešenjem, umesto da, kao kod dobrih parabola, ostane podsticaj za razmišljanje. Umetnost svakako jeste pričanje već ispričanih priča, ali kada one sadrže i formalne elemente onih koje su već ispričane, to postaje teren za potencijalno otkrivanje tople vode, te se gledaocima takva priča može učiniti pretencioznom.

Granica između arhetipa i već viđenog je tanka, ali smela odluka mlade rediteljke Konstantine Kocamani da se oproba u koračanju po njoj za svaku je pohvalu, budući da je svoj hod obojila originalnim stilom, izuzetnom estetikom, predanim radom sa glumcima i pažljivim komponovanjem osećanja straha sa katarzičnim ishodom.