Đavo je u sitnicama

Ivana Kovačević

“Đavo je u sitnicama” (2016); trajanje – 19:25’; režija – Fabien Gorgeart; scenario – Fabien Gorgeart; producent – Marie Dubas; direktor fotografije – Thomas Bataille; montaža – Damien Maestraggi; kostim-Celine Brelaud; dekoracija – Cyril Gomez-Mathieu; glumci – Alice Butaud (Sophie), Laure Lefort (Alexina), Garance Rivoal (Henriette); zemlja porekla – Francuska; produkcija – Première Ligne Films.

“Đavo je u sitnicama” je film koji nas stavlja u relaciju: mi i drugi, s tim što smo sada mi u koži drugih. Čudnih, prljavih, zlih drugih, i sada proživljavamo njihove patnje. Pre nekoliko vekova, u prošlosti, Aleksina je učiteljica u crkvenoj školi za devojčice u kojoj je i odrasla. Već u prvoj sceni jasno je da je ona u strahovitim bolovima, a uz nju je njena cimerka Henriet, s kojom je Aleksina u skrivenoj romantičnoj vezi. Nakon pregleda, lekar saopštava svešteniku da Aleksina ima oba polna organa, i da u takvim slučajevima uvek preovladava muškost, Aleksina mora da napusti zajednicu, te odlazi sa doktorom i započinje novi život kao muško. Aleksina je lik koji se nalazi u stalnom psihičkom, a od skoro i fizičkom bolu; iako niko osim Harijet ne zna za njenu tajnu, njena različitost prepoznata je od strane drugih, pa je Aleksina neprihvaćena i demonizovana, dok jedino utočište ima u ljubavi Harijet, koja i sama trpi posledice toga što je “Đavoljeva draga”. Iako u filmu vidimo i konkretne primere te neprihvaćenosti, kao i uvredljivog ponašanja okruženja prema Aleksini, sama činjenica da je ona to što jeste pruža nam uvid u to kakav je život primorana da živi (a time i Henrijet).

U devetnaestovekovnim kostimima i enterijeru se iza svakog ćoška krije ono što guši Aleksinu, pa i nas, dok proživljavamo njen bol. Kostim i scenografija veoma dobro dočaravaju atmosferu, kao i muzika, koja ima prizvuk klasičnih kompozicija, ali i mimika i gestikulacijia likova izuzetno dosledno pokazuju osećanja. Oslobođenje kao da dolazi kada Aleksina napušta to mesto, a mogli bismo reći – doduše, sa žalošću – i to telo patnje. Ona jeste uplašena jer odlazi u nepoznato, ali je tamo ipak čeka novi početak, dok Henriet ostaje još usamljenija i ranjivija nego što je bila.

“Kako muškarac hoda? – Muškarac, hoda uspravljenog čela, ovako, kao da je uvek zauzet, uvek gleda pravo, sa smirenošću, oni imaju ciljeve u životu, oni idu u rat, na posao, bave se važnim stvarima.” – kaže se u jednom trenutku filma. “Đavo je u sitnicama” kao da ne ostaje u svom vremenu, već postavlja pitanje – da li je i današnjim svetom lakše hodati kao muškarac? Možda i najbolji film ovogodišnjeg Bašta festa podseća nas na različitosti koje moramo prihvatiti, ali i na nepravde koje moramo uništiti.